Занат се нарочито развио средином XIX века када је заправо забрањено ношење пресних опанака, јер су се преко њих преносиле заразне болести... Од тада су почели да се носе тзв. ђоновски опанци - који су још називани и ''шабачки'' опанци – као и тзв. црвени опанци од штављене коже, а тада је већ све више коришћена обрађена говеђа и телећа кожа.

Временом се опанчарски занат, поред терзијског, развио у ''најјачи'' занат у Србији о чему су сведочиле бројне опанчарске радње. Највише их је било у шабачком, пожаревачком, ваљевском, ужичком, крагујевачком и чачанском крају.

По народном предању, тајну штављења коже Србима је открио Свети Сава, због чега су га опанчари сматрали својим заштитником и славили су Савиндан.

Успешност и квалитет рада српских опанчара више пута су презентовани и вредновани наградама на светским сајмовима у другој половини XIX и у првим деценијама XX века у Паризу, Лондону, Бечу и Будимпешти. И данас музејске збирке чувају опанке који представљају врхунска дела занатског умећа, али и народног стваралаштва. Крајем двадесетих година XX века на тржишту се појављују и гумени опанци фабричке производње који су трајнији и издржљивији.

Данас је потражња за опанцима свакако мања него у поменутим временима, мада се они и даље израђују као сувенири и продају туристима, као и за потребе фолклорних друштава у Србији. Такође, опанке и данас користи сиромашно сеоско становништво.